Članci

• Metals banka je predodređena na uspeh i postoji druga obala, iako joj zbog rizičnih, delom nenaplativih plasmana, sledi rigorozno čišćenje bilansa i to na teret kapitala.
  
  Da zbog toga njena adekvatnost kapitala ne bi pala ispod propisanog minimuma, a da sa druge strane izloženost velikim dužnicima ne bi premašila zakonski maksimum, najbolje rešenje je da se Metals banka „fuzioniše“ sa vojvođanskim Fondom za razvoj (VFR) i postane razvojna banka Vojvodine, u kojoj će država imati većinsko vlasništvo.
  
  N tome se već radi, a operativno bi taj koncept mogao da se sprovede već u drugom kvartalu 2009, otkriva ekskluzivno za Bankar Srđan Petrović, koga je, u tandemu sa Đorđem Jevtićem, direktorom svog Sektora kontrole, NBS postavila kao člana prinudne uprave u Metals banci.
  
  „To bi trebalo da bude odgovor na probleme sa kojima se suočila Metals banka, s tim što je cilj da se u prvoj fazi, do 31. decembra, iščisti aktiva i adekvatno valorizuje njen kvalitet, a potom ćemo akcionarima predočiti koliki je potencijalni gubitak“, kaže Petrović i naglašava da se nije moglo izbeći uvođenje prinudne uprave.
  
  Da li već postoje procene za koliko će akcionari biti „ošišani“, odnosno koliko će kapitala biti potrošeno za pokriće kontaminirane aktive?
  
  Još uvek je nepoznanica na koliko će kapital pasti, jer smo zatekli stanje koje zahteva rigorozno čišćenje bilansa. U celoj priči je dobro što je banka bila prekapitalizovana i po učešću kapitala u ukupnoj pasivi od 40 odsto bila u vrhu rang-liste banaka u Srbiji. Knjigovodstvena vrednost kapitala je oko 8,1 milijarda, a bilansna suma preko 20 milijardi dinara.
  
  U svakom slučaju, bićemo objektivno rigidni prilikom procene kvaliteta aktive, rezervacija za pokriće potencijalnih gubitaka i direktne ispravke, što će tangirati kapital banke. Polazeći od godišnjeg računa za 2008, cilj nam je da do 31. marta 2009. imamo čisto stanje.
  
  To je veoma bitan datum za budućnost banke, jer bi u drugom kvartalu trebalo da se definiše „strateško partnerstvo“ sa VFR. Taj Fond je, takođe, prepoznao svoj interes, jer njegovo aktuelno funkcionisanje nije najadekvatnije zakonski regulisano, tako da je uslovno rečeno institucija izvan sistema. Zakonska regulativa prepoznaje samo Fond za razvoj Srbije, a problematičan je pravni osnov za funkcionisanje VFR-a i namera je da se ta „neregulisanost“ otkloni, da VFR postane deo uređenog bankarskog sistema.
  
  Šta je cilj strateškog partnerstva i na koji će se način ta ideja sprovesti u delo?
  
  To neće biti fuzija, pripajanje, odnosno vid statusne promene, već dokapitalizacija, koja će se obaviti tako što će se u novu banku preneti aktiva VRF-a. Prenošenjem potraživanja VFR-a u aktivu nove razvojne banke, najpre Fond, a potom Skupština Vojvodine kao osnivač pokrajinskog Fonda, očekuje da na ime ustupljenih potraživanja stekne natpolovičnu većinu akcionarskog kapitala.
  
  Do sada sve procene ukazuju da će posle utvrđivanja realne vrednosti kapitala Metals banke i aktive VFR-a, Pokrajina imati više od 51 odsto kapitala u novoj banci, koja će, između ostalog, finansirati razvojne projekte od značaja za Pokrajinu i lokalne samouprave na teritoriji Vojvodine.
  
  Može li se desiti da posle toga aktiva banke bude još više kontaminirana?
  
  Ne. Ta dilema postojala bi da je VRF obezbeđivao svoje plasmane, a u pitanju je aktiva od preko 60 miliona evra, samo „mekim“ obezbeđenjima ili hipotekama. To, međutim, nije bila praksa, već su plasmani u velikoj meri obezbeđeni bankarskim garancijama i može se očekivati da će sve te banke opstati do dospeća tih kredita, kao i da iza tih garancija stoje realna obezbeđenja.
  
  Ono što bi tu moglo da se pojavi kao eventualni problem je realna evolucija portfolija Fonda koji je obezbeđen garancijama Metals banke, s tim što su i ti plasmani pokriveni realnim obezbeđenjima na imovinu krajnjih korisnika kredita.
  
  Hoće li deo kapitala biti uplaćen i u novcu?
  
  U ovom momentu nema potrebe za dalje jačanje kapitala kroz novčane uplate Pokrajine.
  
  Na kojim principima će poslovati ta buduća razvojna banka Vojvodine?
  
  Ideja je da ona posluje kao i sve druge komercijalne banke u Srbiji, samo što će biti uže specijalizovana za finansiranje projekata od značaja za Vojvodinu, uključujući i lokalne samouprave, javna preduzeća i realni sektor na teritoriji Pokrajine. Uslovi će, između ostalog i zbog strukture kapitala i kvaliteta izvora finansiranja, biti povoljniji nego kod klasičnih bankarskih kredita za građane i korporativne klijente.
  
  Ovo je potpuno suprotno od dosadašnjih nastojanja da se privatizuju državne banke, jer će država postati većinski vlasnik jedne privatne banke. Da li je to strategija na duži rok ili samo kratkoročni izlaz iz sadašnje krizne situacije?
  
  Ovo je strategija na duži rok. Preko predominantno privatno komercijalnog bankarskog sektora, posebno u uslovima globalne finansijske krize, ne mogu se realizovati neki egzaktni razvojni interesi, ni užih regiona, ni Srbije u celini.
  
  Sada se teško može ubediti bilo koja banka, čiji su profitni motivi na prvom mestu, da pravi ustupke u vidu nižih kamata ili dužih rokova otplate za finansiranje nekih takvih projekata. To važi i za Komercijalnu banku Beograd, iako je u njoj država dominantni vlasnik. Zato je ovo na čemu radimo iskorak, s tim što će i nova razvojna banka raditi po svim bankarskim standardima.
  
  Šta će ova fuzija značiti za sadašnje akcionare banke?
  
  I njihova pozicija će biti bolja. Siguran sam da će tržište adekvatnije evaluirati vrednost njihovih akcija, kao utrživ berzanski materijal. Sa jednim dominantnim vlasnikom, AP Vojvodinom, uz pretpostavku da će i do sada najveći, DDOR Novi Sad, ostati akcionar, stvoriće se homogena akcionarska struktura koja će moći da manifestuje vlasničko-upravljački potencijal. Osnovni problem Metals banke je i proizašao zbog neadekvatnog korporativnog upravljanje.
  
  Relativno visoka disperzija akcionara se manifestovala u tome da su do izvesne mere oni bili onemogućeni da ostvaruju vlasnička i upravljačka prava, vrlo često nije mogao da se obezbedi ni kvorum za Skupštinu akcionara, a DDOR je sa 15,2 odsto akcija imao samo jednog od čak 11 članova Upravnog odbora banke. Pri tome, u njemu su sedeli i najveći dužnici banke.
  
  Šta se dešavalo na poslednjoj Skupštini akcionara, prvoj od uvođenja prinudne uprave?
  
  Namera nam nijednog trenutka nije bila da pustimo „zlu krv“, već da akcionarima saopštimo pravu istinu o uzrocima pre svega krize likvidnosti banke, koji su i doveli do uvođenja prinudne uprave.
  
  Kakvu reakciju sadašnjih akcionara očekujete?
  
  Iako odluke Skupštine akcionara ne obavezuju prinudnu upravu, o „strateškom partnerstvu“ sa VFR-om svakako će se glasati. Pri tome, akcionari moraju da imaju u vidu da su dva ubedljivo najveća poverioca banke - NBS, zbog svoje pozajmice i pokrajinske institucije, kao najveći deponent, tako da se postavlja pitanje i kako će oni reagovati ako akcionari odbiju „strateško partnerstvo“ sa VFR-om.
  
  Ko su najveći dužnici banke?
  
  Uslovno rečeno, postoje najmanje dve neuralgične grupe dužnika. Prva je vezana za firme u većinskom vlasništvu široj javnosti poznatog lokalnog biznismena, a druga je interno generisana iz same banke i čine je supsidijarna preduzeća van finansijskog sektora. Ukupna izloženost banke prema tim dvema grupama je preko 50 odsto kapitala banke, s tim što je njihova kreditna, pa i garancijska izloženost eskalirala krajem 2007. i tokom 2008.
  
  Može li se išta od tih potraživanja naplatiti?
  
  Veći problem biće da se naplate potraživanja od druge grupe dužnika, jer su se oni zaduživali na projekciji da će i ubuduće nastaviti rast cena nekretnina, gvožđa ili akcija na berzi. Kako god računali, angažovana su sredstva za finansiranje na teret likvidnosti, a gotova roba nema kupca. Uslovi po kojima su odobravani krediti su atipični, kao i sredstva obezbeđenja. U svakom slučaju, krenućemo rigorozno u naplatu, sa ciljem da naplatimo što je moguće veći deo potraživanja.
  
  Da li su problemi u banci mogli biti ranije uočeni?
  
  I na primeru ove banke NBS je shvatila da regulativa poslovanja banaka u Srbiji nije savršena. Tek kada su kontrolori zašli „malo dublje“, videli su ono što nijedan izveštaj nije pokazivao, da je, recimo, stanje na računu banke generisano iz međubankarskih pozajmica. Tako je spolja sve štimalo, a unutar mnogo toga nije bilo u redu.
  
  Šta je urađeno od uvođenja prinudne uprave, 23. oktobra?
  
  Vratili smo drugim bankama 680 miliona dinara kredita, 24. oktobra realizovali smo bezmalo 900 miliona dinara prethodno kumuliranih, a nerealizovanih naloga za plaćanje na teret računa banke. U vrlo kratkom roku su dospele na naplatu i avalirane menice, izvršili smo plaćanja i po protestovanim garancijama i dr. u iznosu od bezmalo 400 miliona dinara.
  
  Negativan marketing je učinio da smo imali i dinamičan odliv devizne štednje, što je takođe tangiralo likvidnost banke za dodatnih 400 miliona dinara. No, to je prošlost. Sa 18. decembrom izdvojili smo 100 odsto dinarske i devizne obavezne rezerve, a imali i višak likvidnosti koji je iskorišćen sa vraćanje dela nedospelog kredita odobrenog od strane NBS. Likvidnost nam je dozvolila i da refinansiramo kredite koje novi klijenti banke imaju kod drugih banaka.
  
  Koliko ste kao pomoć i na koji rok dobili od NBS?
  
  Kredit za likvidnost je bio dovoljan da banci omogući servisiranje dospelih obaveza i konsoliduje svoju tekuću likvidnost. Rok za vraćanje je do godinu dana, ali nismo povukli ceo iznos jer je kamata izuzetno visoka.
  
  Jeste li do sada naplatili neka sporna potraživanja?
  
  Realno govoreći, samo u manjem delu, jer su krediti odobravani klijentima nesposobnim da po dospeću izmire obaveze. Naplata kredita od manjih dužnika ne može da sanira problem koji se meri milijardama dinara. No, iako ti plasmani ne mogu da se naplate, to ne ugrožava banku. Mi smo definisali nekoliko ključnih ciljeva. Prvi je tekuća likvidnost i potpuna konsolidacija svih aspekata poslovanja i on je potpuno realizovan.
  
  Nismo još u punom kapacitetu osposobljeni za kreditiranje, posebno ne na duži rok. Sada intenzivno radimo na restrukturiranju, čišćenju aktive i konsolidaciji pasive - izvora. Realizacijom tog cilja, a već imamo nemale rezultate, idemo ka sledećem, da bilansi banke budu konačno transparentni, da više nema „fatamorgane“.
  
  Posle toga na red dolazi realizacija tzv. konačnog cilja – „strateško partnerstvo“. Banka mora da se otvori ka strateškom partneru. Ranije smo imali potpuno paranoičnu situaciju, jer sve je ukazivalo na tu potrebu, a ta neminovnost se odlagala.
  
  Zašto?
  
  Ne bih ulazio u te motive. Druga ozbiljna greška napravljena je nekritičnim širenjem mreže, jer banka sa ovakvim potencijalom nema kapacitet da može da servisira troškove rada čak 104 organizacione jedinice. Više od 70 odsto sredstava obezbeđenih značajnim dokapitalizacijama od preko 45 miliona evra „investirano“ je u kupovinu i opremanje poslovne zgrade i mreže u vlasništvu banke. Istovremeno, druge banke nisu spremne da do sredine 2009. razgovaraju ni o zakupu poslovnog prostora.
  
  Zašto je DDOR, posebno nakon što ga je preuzela Fondiarija, prelazio preko takvih stvari?
  
  Prema mojim saznanjima, DDOR je insistirao da se preispita struktura i sastav UO Metals banke, ali nije imao dovoljnu podršku da se taj predlog izglasa. Sada novi većinski vlasnik DDOR-a traži da neko odgovara za ono što se u banci desilo.
  
  Kako objašnjavate velike fluktuacije cena akcija Metals banke?
  
  Brokeri pokušavaju da „razigraju tržište“. Jedan od razloga je pogrešno razumevanje instituta prinudne uprave. Očigledno javnost ne razume da je ovo uslov ozdravljenja, a ne gašenje banke. Uz to, javnost je uskraćena za relevantne informacije, jer je ljude više interesovalo zašto je do ovoga došlo, a ne kuda ova priča ide. Akcije Metals banke su svakako utrživ materijal i šansa za investiciju.
  
  Nezavisno od Metals banke, stručnjaci kažu da male banke ovu krizu ne mogu da prežive i da je spas u međusobnom spajanju ili pripajanju nekoj većoj banci?
  
  Delim taj stav. Na svu sreću po Metals banku, za nju je NBS imala odgovarajući lek, a zna se u kom pravcu i kako se dalje ide. Možda će imati i za sledeću, ali za neku treću banku, već nisam siguran. Sada je pitanje koja banka ima realni interes da pripoji neku manju banku.
  
  Trenutno banke posluju po principu tri trećine. Jedna trećina filijala im je rentabilna, drugoj trećini se daje šansa, a treća se gasi. U uslovima oštre konkurencije, a na srednji rok mogu eventualno opstati neke regionalno pozicionirane ili „specijalizovane“ banke za brze, kratkoročne kredite, koje imaju prostora da smanjuju troškove...
  
  Ali, zaista ne znam kome mogu biti interesantne manje univerzalne banke, sa minornim tržišnim učešćem, opterećene visokim fiksnim i drugim troškovima. Pa, šta bi se dobilo kupovinom takve banke?
  
  Koliki problem može nastati u srpskoj privredi zbog nemogućnosti refinansiranja ranije dobijenih kredita?
  
  Veliki. Bankarski sektor će možda i preživeti, sa nekretninama kao predmetom moguće naplate, a mnoge, posebno velike kompanije, već muči nelikvidnost. Ko će i kako preživeti do sredine sledeće godine, kada očekujem da će banke biti opet u prilici da se kreditno „otvore“, ostaje da se vidi... Moj utisak je da će do tada banke gledati „svoja posla“, odnosno baviti se jalovim pokušajima da unovče svoje plasmane, eventualno postojeće restrukturiraju.

Broj komentara na ovaj članak : 0