Članci

• Za razliku od akcija kojima se trguje u poslednjih pet godina, kratkoročni finansijski instrumenti imaju nešto dužu tradiciju. Kratkoročnim instrumentima se trguje na tržištu novca koje obuhvata sve finansijske transakcije u kojima su predmet kupoprodaje finansijski instrumenti sa rokom dospeća kraćim od godinu dana. Navedimo osnovne karakteristike tržišta novca:
  

  • transakcije su vanberzanskog tipa;
  • uključuju, većinom, institucionalne investitore;
  • odlikuju se niskim kreditnim rizikom i velikom likvidnošću;
  • ne postoje na određenom mestu (organizovanom prostoru), već tržišta novca postoje svuda gde se nalaze dve ugovorne strane spremne da obave transakciju;
  • transakcije su rezultat pregovora koji se obavljaju telefonskim ili elektronskim putem;
  • hartije od vrednosti tržišta novca se najčešće prodaju kao diskontne hartije sa nominalnom vrednošću koja se isplaćuje o roku dospeća.

  Koji su to instrumenti kojima se trguje na tržištu novca? Poznate su nam kratkoročne obveznice, blagajnički i komercijalni zapisi, bankarski akcepti, depozitni sertifikati i sl. Nešto manje poznata, ali, verovatno i najvažnija kategorija kratkoročnih hartija od vrednosti jesu ugovori o rekupovini (repurchase agreements – REPO) koji se koriste u tzv. REPO i obrnutim REPO transakcijama.
  
  REPO ugovor se najčešće sklapa u situaciji kada poslovna banka želi da prevaziđe kratkoročni deficit, tako što prodaje visokokvalitetne hartije iz svog portfolija sa obavezom njihovog ponovnog reotkupa po ceni koja je neznatno viša. Zbog toga se i nazivaju ugovori o rekupovini. REPO ugovori se najčešće sklapaju na najkraći mogući rok tzv. „overnight“ ali mogu da važe i duže kada se sklapa terminski REPO ugovor. Kao što smo već napomenuli, predmet kupoprodaje su najčešće hartije od vrednosti najvišeg rejtinga. Najčešće su to neke od hartija koje je emitovala država – državne obveznice ili zapisi. U suštini REPO transakcije podsećaju na uzimanje kratkoročnog kredita za likvidnost uz davanje u zalogu visokobonitetnih hartija. Dodajmo da, u slučaju neizmirenja obaveza imalac hartija može iste da proda na tržištu. S obzirom da se reotkup vrši po nešto višoj ceni, tu razliku u ceni možemo posmatrati kao kamatu, odnosno kao zaradu onoga ko je u momentu imao višak likvidnosti i bio spreman da ga ustupi po određenoj ceni. Pogledajmo na primeru kako se izračunava REPO stopa prinosa iz ugla kreditora.
  
  Primer 1.
  Pretpostavimo da je banka kupila hartije od vrednosti po ceni od 990.000 dinara sa ugovornom obavezom da ih proda u roku od 20 dana po ceni od 1.000.000 dinara. Primenićemo jednačinu za izračunavanje stope prinosa na godišnjem nivou kod diskontnih hartija, apstrahovaćemo transakcione troškove i u skladu sa međunarodnom konvencijom uzećemo 360 dana za godinu.
  
  

  REPO stopa	=	Cp - Ck	x	360	=	1.000.000 – 990.000	x	360	=	18,18%
  		Ck		bd		990000		20

  
  
  Cp – prodajna cena, u našem slučaju ugovorna obaveza da kupac proda hartije po ceni od 1.000.000 dinara
  Ck – nabavna (kupovna) cena, u našem slučaju 990.000 dinara
  bd – broj dana do dospeća, u našem slučaju 20 dana
  
  U praksi se često naizmenično spominju pojmovi REPO i obrnuti REPO. Vrlo često se upotrebljavaju bez jasne naznake o kojoj se transakciji radi. Obrnuti REPO je ista transakcija posmatrana iz ugla kreditora, dakle, onoga ko daje novac a uzima hartije u svoj portfelj. Zaključujemo da se pojmovi REPO i obrnuti REPO mogu odnositi na istu transakciju samo posmatrano iz dva različita ugla. Vrlo je čest slučaj da isti učesnik (poslovna banka) zauzima obe pozicije u roku od samo nekoliko dana kako bi detaljno isplanirala svoje novčane tokove i svoju likvidnost.
  
  U Srbiji se REPO transakcije javljaju između Centralne banke i poslovnih banaka. Osim što služe kao instrument za prevazilaženje problema deficita i likvidnosti REPO ugovori su efikasan instrument monetarne politike. Centralna banka može kupoprodajom kratkoročnih hartija od vrednosti značajno da poveća ili da smanji količinu novca u opticaju. Prodajući hartije po stimulativnim stopama poslovnim bankama ona povlači novac iz primarne novčane mase i obrnuto. Kupovinom hartija od poslovnih banaka ona pozajmljuje novac poslovnim bankama koji taj novac dalje plasiraju klijentima i na taj način novac ide u ruke potrošača. Narodna Banka Srbije koristi REPO transakcije kao instrument monetarne politike od januara 2005. godine.
  

Broj komentara na ovaj članak : 1