Članci

• Donošenjem dugo očekivanog Zakona o investicionim fondovima prošle godine, na našoj finansijskoj sceni su počeli da se pojavljuju novi institucionalni investitori – investicioni fondovi. Kada pričamo o ovoj vrsti institucionalnog investiranja, moramo napraviti razliku između dva termina, a to su investicioni fondovi i investicione kompanije (kod nas Društva za upravljanje investicionim fondovima). Individualni investitori, institucije, holding kompanije, sve finansijske institucije se bave upravljanjem investicija u hartije od vrednosti, ali im to predstavlja sporednu funkciju koju obavljaju kao dopunsku poslovnu aktivnost glavnoj funkciji poslovanja. Za razliku od njih investicionim kompanijama (Društvima za upravljanje investicionim fondovima) upravljanje investicijama u hartije od vrednosti predstavlja osnovnu funkciju. Investicioni fondovi su sa druge strane institucije kolektivnog investiranja u okviru kojih se prikupljaju novčana sredstava od investitora namenjena investiranju u hartije od vrednosti. Tako na primer Društvo za upravljanje investicionim fondovima „Focus Invest“, upravlja otvorenim investicionim fondom „Focus Premium“, „Delta Investments“ upravlja investicionim fondom „Delta Plus“, „Raiffeisen Invest“ upravlja fondom „Raiffeisen Akcije“ i „Fima Invest“ upravlja investicionim fondom „Fima ProActive“.
  
  Investicioni fondovi se najčešće dele na osnovu dva kriterijuma: specifičnosti funkcionisanja i prema ciljevima investiranja. Prema specifičnosti funkcionisanja investicioni fondovi se dele na: otvorene, zatvorene i privatni fondovi. Kod nas su najzastupljeniji otvoreni investicioni fondovi, iz prostog razloga, jer su oni najinteresantniji malim investitorima. Otvorene investicione fondove odlikuje velika likvidnost udela. To znači da ovi fondovi praktično u svakom trenutku prodaju investicione udele, kao što ih u svakom trenutku i kupuju od investitora. Ovakvim načinom funkcionisanja mali investitori su zaštićeni od tržišnih rizika ponude i tražnje, jer ne postoji rizik da u trenutku kada se investitor odluči za povlačenje svojih sredstava, nema tražnje. Likvidnost je samo jedna od karakteristika otvorenih investicionih fondova. Investitorima su otvoreni investicioni zanimljivi i zbog diversifikacije ulaganja. Diversifikacija predstavlja investiranje u veći broj različitih hartija od vrednosti, što smanjuje rizik investiranja. Priuštivot i pristupačnost su, takođe, karakteristike fondova zbog kojih se investitori odlučuju za ulaganje. Prema ciljevima investiranja fondovi se dele na: fondove koji investiraju u vlasničke hartije od vrednosti (akcije), fondove koji investiraju u dužničke hartije od vrednosti (obveznice) i fondove koji investiraju u kratkoročne hartije od vrednosti (fondovi tržišta novca). Prema našem Zakonu o investicionim fondovima ova podela izgleda ovako: fondovi rasta vrednosti imovine, fondovi prihoda, balansirani fondovi i fondovi očuvanja vrednosti imovine. U Srbiji su najviše zastupljeni fondovi koji investiraju u vlasničke hartije od vrednosti tj. akcije. To naravno ne znači da ovi fondovi ne investiraju u druge hartije od vrednosti, ali njihov portfelj se sastoji u najvećem procentu od vlasničkih hartija. Po našem Zakonu o investicionim fondovima to su fondovi rasta vrednosti movine (engl. Growth funds, skraćeno fondovi rasta).
  
  
  Zakonom o investicionim fondovima su propisana i ograničenja u ulaganju investicionih fondova. Tako, fondovi ne smeju ulagati više od 10% svoje imovine u hartije od vrednosti, odnosno finansijske derivate jednog emitenta, odnosno u hartije od vrednosti ili finansijske derivate dva ili više emitenata koji su povezana lica. Fondovi takođe, ne smeju ulagati više od 20% svoje imovine u novčane depozite u jednoj banci ili ukupno u dve ili više banaka koje su povezana lica. Imovina fondova ne moše se ulagati u pokretne stvari, isto tako fondovi ne smeju ulagati više od 35% svoje imovine u hartije od vednosti čiji je izdavalac (emitent) Republika Srbija, Narodna Banka Srbije ili drugo pravno lice sa garancijama Republike Srbije. Investicioni fondovi ne mogu ulagati svoju imovinu u hartije od vrednosti i druge finansijske instrumente koje izdaju društvo za upravljanje investicionim fondovima, banka koja obavlja kastodi poslove za investicioni fond, brokersko-dilersko društvo ili ovlašćena banka koja za društvo za upravljanje investicionim fondovima obavlja poslove posredovanja u trgovanju hartijama od vrednosti, akcionar društva za upravljanje ili povezano lice društva za upravljanje investicionim fondovima, odnosno akcionara društva za upravljanje. Zakon predviđa i ograničenja u raspolaganju imovinom investicionog fonda. Pa tako, imovina investicionih fondova se drži odvojeno od imovine društva za upravljanje i imovine kastodi banke, imovina investicionog fonda ne može biti predmet zaloge, ne može se uključiti u stečajnu ili likvidacionu masu društva za upravljanje ili kastodi banke, niti može biti predmet prinudne naplate u cilju namirivanja potraživanja prema društvu za upravljanje, kastodi banci ili investicionim fondovima.
  
  Utvrđivanje neto vrednosti imovine investicionog fonda
  Vrednost imovine investicionog fonda čini zbir vrednosti hartija od vrednosti iz portfolija fonda, nekretnina u vlasništvu fonda, depozita novčanih sredstava fonda kod banaka i druge imovine. Vrednost imovine investicionog fonda se obračunava prema tržišnoj vrednosti. Neto vrednost imovine investicionog fonda predstavlja vrednost imovine umanjenu za iznos obaveza. Neto vrednost imovine investicionog fonda obračunava društvo za upravljanje i dostavlja ga kastodi banci kod koje se vodi račun investicionog fonda. Kastodi banka vrši kontrolu i potvrđivanje obračunate neto vrednosti imovine investicionog fonda. Način i učestalost obračunavanja tržišne vrednosti za pojedine kategorije imovine i obračunavanja neto vrednosti imovine investicionog fonda propisuje Komisija za hartije od vrednosti, u skladu sa međunarodno priznatim standardima. Sa druge strane, investitorima je najvažnija neto vrednost investicione jedinice (engl. NAV- Net Asset Value). Neto vrednost investicione jedinice se dobija kada se od ukupne tržišne vrednosti portfolija fonda oduzmu obaveze fonda i dobijeni iznos podeli sa ukupnim brojem investicionih jedinica koje je fond emitovao. Ovako se dobija jedinstvena cena investicione jedinice fonda, koja investitorima pomaže da odrede koliki deo imovine fonda je u njihovom vlasništvu, tako što će broj investicionih jedinica u njihovom vlasništvu pomnošiti sa neto vrednošću investicione jedinice. Takođe, ovo je način i da se izračuna koliki prinos ima investicija u taj fond.
  

Broj komentara na ovaj članak : 0